012

 

Moje telo je mapa mog života i puta na koji sam se uputio pre 4 godine. Moja duša je kutija u koju sam smestio sve boli koje sam kroz svojih 16 godina doživeo. Ožiljci koje na njoj nosim dosežu mnogo dublje i teže se zaceljuju od bilo kog ožiljka koji nosim na telu.

Oduvek sam bio nemiran. Majka se stalno nervirala oko mene. Išao sam u školu, ali nisam bio marljiv učenik. Nekako su mi uvek privlačnije bile vanškolske aktivnosti. Često sam bežao iz škole da bih igrao fudbal. Grad u kojem sam živeo, Lakšar Gah, je dugo bio pod kontrolom engleskih NATO trupa, međutim napadi talibana su nisu bili retkost. U jednom od takvih napada izgubio sam oca i brata. Majka nije mogla da podnese bol pa nas je posle 2 godine napustila i ona. Sestra i ja smo ostali sami. Jedno vreme sam živeo sa njom i njenom porodicom, ali sam u jednom trenutku prelomio i rešio da odem. Nisam želeo da doživim istu sudbinu kao otac i brat, a nisam mogao da dozvolim da se prepustim bolu kao majka.

Uz pomoć sestre i rodbine sam sakupio dovoljno para da mogu da dođem do Austrije. Bar sam tako mislio. Preko avganistansko-pakistanske i pakistansko-iranske granice smo prelazili peške, noću. To su bila jedna od najstrašnijih iskustava u mom životu. Iako znate da svašta može da vas snađe u tim trenucima od količine straha koju osećate ne možete normalno da razmišljate. Bitno je „samo“ izbeći metke ili hvatanje od strane granične policije i ući u auto ili kamion koji čeka sa druge strane, a zatim doći do sigurne kuće. Kada se u tome uspe onda vas preplavi sve ono što ste tokom puta pokušali da suzbijete. Bar je tako bilo u mom slučaju.

Pri prelasku granice svako svetlo je bilo zabranjeno da nas ne bi otkrili, a put je često bio neprohodan. Saplitali smo se i padali. Kada smo prelazili iransko-tursku granicu od mraka nisam video kuda hodam i nagazio sam na oštru granu. Njen krvavi kraj je virio iz moje patike. Suze su mi se lile niz obraze, ali da ne bih ugrozio ostale nisam smeo da ispuštam glasne zvukove. Vrištao sam u sebi. Neki od tih ostalih su predlagali da me ostave, kako bi oni mogli da nastave put.

Osećao sam se bespomoćno, prepušten na milost i nemilost čudnoj igri sudbine koja je na kraju ipak bila na mojoj strani jer je vodič je doneo odluku da napravimo pauzu i da nastavimo sledeću noć. Do tada sam koliko toliko uspeo da saniram štetu. Izgubio sam dosta krvi, ali nisam smeo da odustanem. Uspeo sam da se domognem  Istambula. Tu smo ostali 3 meseca tokom kojih sam zalečio ranu na nozi. Sa parama sam bio sve tanji i tanji. Rešio sam da dođem do Grčke i da tu napravim pauzu. Pauza je potrajala čak 3 i po godine. U tom periodu sam radio sve i svašta. Čistio sam ulice, prao automobile, prao sudove po restoranima… Živeo sam na ivici dostojanstva, ali sam uspeo da preživim i da smognem snage da nastavim.

Što sam bliži cilju postajem sve nestrpljiviji da ga dosegnem. Kao da mi ponestaje vremena. Umorile su me sve ove godine putovanja. Želeo bih konačno da se skrasim. U Srbiji sam dobio još jedan „ukras“ za telo nakon operacije slepog creva tako da će mi vreme provedeno ovde sigurno ostati u sećanju. Imao sam sreće što sam se zatekao ovde, a ne u nekoj šumi. Zbog toga bi me sigurno ostavili i tu bi mi bio kraj, a ovako mi je pružena šansa da nastavim dalje. Voleo bih jednog dana da se vratim u Srbiju i zahvalim svima koji su mi pomogli.

 

 

 

Ova priča deo je serijala “Azilne priče” čiji je autor Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) koji je ispovesti prikupio kroz neposredan pravni i psihisocijalni rad sa tražiocima azila i migrantima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

clear formSubmit