LogBook:Serbistan/2014

 

Sedim na ljuljašci i lagano se klatim. Prija mi boravak na vazduhu. Poslednjih dana je često padala kiša pa nismo mogli napolje. Na terenu pored mene deca iz doma igraju fudbal. Među njima su i moja dva cimera iz Avganistana. Oni su stigli pre 6-7 dana, a ja pre 2 nedelje. Slabo govore engleski pa se sporazumevamo uz pomoć pogleda i gestova. I oni, poput mene, u sebi nose neke neizrecive tuge. Prilazi mi jedan od momaka iz doma i poziva me da im se pridružim. Odmahujem rukom i zahvaljujem. Danas mi nije do fudbala. Danas mi nije do života. On to ne može da zna…

Jutros sam se probudio sav u znoju, plakao sam, grcao… Moji drugovi Avganistanci su već bili ustali pa me nisu videli. Zahvalan sam na tome. Ne volim da drugi gledaju moje suze. Tada se osećam izloženo i ranjivo i želim da to ostane samo za mene. Nisam više dete i ne treba da pokazujem šta osećam, pogotovo ne suzama. Ali, jutros me je sustiglo. Noćas sam opet bio tamo. Bili su tu otac i majka, brat, deda i baba, ujak i njegova porodica. Bili smo svi zajedno u našoj kući. Nekome je bio rođendan, majka je napravila svoj najlepši kolač. Smejali smo se, pričali priče, fotografisali se… Kad sam bio mlađi voleo sam da sakupljam porodične slike i da ih slažem u albume. Svaki član porodice je imao svoj album. Rođendansko slavlje je prekinula grmljavina, bar mi je tako zvučalo u početku. Prvo dalja, pa sve bliža i bliža. Sve se treslo. Ja sam stajao kao skamenjen. Vikao sam, ali glasa nije bilo. Zvao sam majku, oca, babu… svi su bili tu negde oko mene, ali me niko nije čuo. Osećao sam se tako bespomoćno. Odjednom se začuo najjači prasak i nastao je mrak. U tom momentu sam se probudio. Nisam mogao da dišem, suze su lile niz obraze. Poželeo sam da je neko od njih uz mene, da me zagrli i uteši. Nije bilo nikoga.

San koji sam sanjao bio je deo moga sećanja, sećanja na dan koji je otvorio rane koje će krvariti dok sam živ. Majke, oca, babe, ujne i njeno dvoje dece više nema. Poginuli su kada nam je granata pala na kuću. Iako smo svakodnevno bili zasipani granatama, uvek smo se nadali da neće baš na našu da padne. Planirali smo uskoro da napustimo Siriju. Tih dana je trebalo da napunim 15 godina, ali je vreme toga dana stalo. Kada smo se oporavili od fizičkih povreda ujak je mene i brata odveo van Alepa. Kratko smo boravili u izbegličkom kampu u Kilisu u blizini sirijsko-turske granice, a zatim smo se stacionirali u Istambulu. Nismo mnogo pričali. Nismo imali snage za to. Postali smo senke koje preživljavaju dane. Stric iz Švedske je predložio da dođem kod njega i njegove porodice. Odmah sam se premišljao, ali sam rešio da prihvatim ponudu. Nastavio sam dalje sam. Puta do Srbije se i ne sećam pošto sam veći deo proveo zatvoren u mračnom šleperu sa još petnaestoro ljudi, među kojima je bilo i žena i dece. Želeo sam da prespavam sve. O budućnosti nisam mnogo razmišljao.

Cilj koji trenutno imam pred sobom je taj da se domognem Švedske. Kada se smestim voleo bih da nastavim školovanje. Ne znam još u kom smeru. Nije ni bitno. Nadam se da ću onda moći da dovedem i brata i ujaka. I oni zaslužuju šansu za bolji život.

Ako sutra bude lepo vreme trebalo bi da prihvatim poziv da igram fudbal. Kada se izmorim igrom, manje razmišljam i boje spavam. Tih snova se i ne sećam i to mi prija.

 

 

Ova priča deo je serijala “Azilne priče” čiji je autor Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) koji je ispovesti prikupio kroz neposredan pravni i psihisocijalni rad sa tražiocima azila i migrantima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

clear formSubmit