059

 

Sanjam već dugo jedan te isti san. Plutam među oblacima, daleko iznad ovog sveta u kojem živimo. Vreme kao da ne postoji, primećujem da protiče tek kada oblaci promene svoje oblike. Ako bih se vinuo još više, iznad njih, možda bih mogao da dosegnem i do zvezda, ali neću. Bar ne zasada. Ovde mi je sasvim dobro. Osećam se spokojno. A onda kada se skroz prepustim tom osećaju, kreće propadanje. Prvo lagano, a onda sve više i više. Gubim kontrolu. I taman kada pomislim da ću da tresnem o tlo i da me više neće biti, otvorim oči. I opet sam tu, u realnosti koja me prikiva za zemlju i ruši moj let.

Nije oduvek bilo tako. Rođen sam u Kumašiju, gradu u južnom delu Gane. Otac je radio kao avio-mehaničar, dok je majka vodila računa o bratu, sestri i meni. Stariji brat i ja smo išli u školu, sestra je još uvek bila mala. S vremena na vreme bi me otac poveo na posao i pokazivao mi avione. To je postala moja opsesija. U igri sam pravio avione od papira, govoreći da ću i ja jednog dana ovako da letim. Onda smo jednog dana dobili poziv. Otac je imao nesreću u kojoj je ostao bez noge. Nakon nje više nije bio isti, ne samo fizički. Povukao se u sebe. Više nije mogao da radi. Preživljavali smo sa njegovom invalidskom penzijom. Brat i ja više nismo mogli da se školujemo, morali smo da pomažemo porodici. Snovi koje sam sanjao su krenuli da se urušavaju. Nije više bilo vremena za dečije maštarije. Osećao sam se loše. Teško mi je bilo da odustanem od škole i budućnosti koju sam želeo za sebe, ali u tom trenutku drugog izbora nisam imao. Mnogi moji prijatelji i poznanici su napuštali Kumaši. Jedan od mojih dobrih prijatelja je dobio azil u Nemačkoj i pozvao me da dođem kod njega. Rekao mi je da bi tu imao i mogućnost da nastavim školovanje, a ako budem želeo mogao bih da pokušam da upišem akademiju za pilote. Sve to je zvučalo suviše dobro da bi bilo istinito, ali silno sam želeo da verujem u to i doneo sam odluku. Morao sam da pokušam. Imao sam plan da kada dobijem azil u Nemačkoj dovedem i porodicu. Kada sam napunio petnaest godina odluku koju sam doneo sam saopštio i roditeljima. Iznenadio sam se kada su me podržali. Do tada sam sakupio nešto novca i pronašao proverene ljude koji je trebalo da mi pomognu da se dokopam Nemačke. Moji snovi su od tog trenutka mogli da krenu da se realizuju. Poleteo sam previsoko i opet tresnuo o zemlju.

Preda mnom je bio dugačak i mukotrpan put, pun suza i boli. Preko mora i planina, od krijumčara do krijumčara. Neizvestan do samog kraja. Ne želim da se sećam tih momenata. Da mogu zauvek bih ih izbrisao iz sećanja. Nisam to očekivao kada sam krenuo, bar ne u tolikoj meri. Do Srbije sam putovao 2 godine. Bilo je momenata kada sam se pitao da li je sve kroz šta sam prošao vredno neke budućnosti za koju nisam ni siguran da me čeka. I dalje se to pitam.. Sada sam bliži nego ikada do sada cilju koji sam zacrtao i želim da izguram do kraja.

U momentima kada se osećam loše i kada osetim da posustajem, imam običaj da zatvorim oči i letim. Tada postojimo samo ja i nebo puno novih izazova koji me čekaju.

 

Ova priča deo je serijala “Azilne priče” čiji je autor Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) koji je ispovesti prikupio kroz neposredan pravni i psihisocijalni rad sa tražiocima azila i migrantima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

clear formSubmit