d 1285

 

Deo ekipe koja realizuje projekat Logbook:Serbistan proveo je vikend u Centru za azil u Bogovađi, kako bismo što vernije predstavili sistem azila u Srbiji. Istovremeno, vodili smo i naš Logbook dnevnik, koji želimo da podelimo sa vama…

 

…Ženski razgovori na terasi na spratu centra privukli su mi pažnju, te sam izvirila kroz vrata. Njih pet sedelo je I pričalo o samo njima znanim temama. Smeh je utihnuo kad su shvatile nisu same. Predstavila sam se I objasnila zašto sam tu I pitala ih kako im je u centru, odakle su I tako to. Najstarija među njima, privukla je još jednu stolicu I pozvala me da im se pridružim. Naravno, obradovala sam se otvorenošću, a potom I toplom dobrodošlicom, jer su posle nekoliko razmenjenih rečenica ponovo nastavile da se smeju I kikoću, prepričavajući mi teme o kojima su pričale pre mog dolaska.

 

d 1183

Jedna od njih je pohvalila boju kose koju imam. Iako je njena kosa sasvim prekrivena maramom, kaže da bi volela da ima crvenu kosu. Druga se pridružuje I kaže da ona voli crnu boju kose. Kažu da su iz Jemena i da su sestre. Treća devojka iz Sirije na nozi ima gips. Kaže da je povredu zaradila negde na putu do Bogovađe, posle prelaska preko Kosova. Vojnici na koje je naišla su joj previli povredu I dali im nešto hrane I vode. Doktor koji joj je stavio gips u Bogovađi je rekao da mora da ga nosi još bar mesec dana, ali ona ne može toliko da ostane. Kaže, biće to sve dobro. Mora da nastavi put zbog svoje dece. Jedno je sa njom, a dvoje je ostalo u Siriji, kod njenih roditelja.

Četvrta je pri pominjanju dece bila zagledana u daljinu. Ostale su pokušale da mi objasne da je ona u trećem mesecu trudnoće izgubila bebu, na putu od Eritreje do Srbije. Volela bi da ih ima kad dođe na odredište u London. Kaže da tamo ljude poštuju. Žene pogotovo. Pitam kako zna za to, kaže, čula je od sestre koja je otišla tamo pre tri godine I od tada je sakupljala novac I snagu da I sama krene na put, pošto u njenoj zemlji nema sigurnosti. Vladaju siromaštvo I glad, ali i svakodnevni obračuni u borbi za vlast.

d 1083

Peta, ujedno I najpovučenija od njih je iz Sirije, ali za sebe kaže da je Palestinka. Oni su progonjen narod bez domovine. U tom se pojavljuje njen suprug na vratima I sve ponovo ćute. Ja nastavljam sa pričom kao da ništa nije bilo, međutim, one se samo smeškaju I odmahuju glavom, kao da ništa ne razumeju. Nekoliko rečenica ipak razmenjujem sa njim, o tome gde planiraju da žive I kakvo je stanje kod njih u zemlji. Kaže, oni nisu pošli u Evropu da bi tražili azil, nego samo da dobiju status izbeglice, pošto je u njihovoj zemlji rat I mnogo ljudi svakodnevno gine. Čim se rat završi, planiraju da se vrate u Siriju. Tu se završava naš razgovor, nešto je promrmljao na njihovom jeziku, kulturno se pozdravio samnom I ostavio nas same. Istog trena su I one nastavile da pričaju samnom kao da prekida nije ni bilo.

Devojka iz Eritreje počinje da priča o svom putovanju dugom šest godina. Od toga je pet provela u Grčkoj radeći kao služavka kod nekih Grka daleko od mora. Njen muž je preko leta zarađivao prodajući suvenire I naočare na plaži, dok je u preostalim delovima godine tu I tamo nešto radio na gradilištima ili sedeo kod kuće, pošto na muškarce imigrante ne gledaju ni malo blagonaklono, pa se trebalo kloniti nevolja. Za to vreme, ona je čistila, prala veš, čuvala decu I štedela da mogu da nastave put. Pred ulazak u Srbiju krijumčar ih je prevario I uzevši im novac, ostavio ih je nadomak granice, ali u Makedoniji. Njih dvoje su sami našli put preko zelene granice. Tu su bili ubrzo uhvaćeni. Tražili su azil,  te ih je policija uputila u jedan od centara za azilante. Od tada je prošlo već šest meseci. Nemaju novca da nastave put. Kaže, bar kad bi mogla nešto da radi I zaradi novac, problema ne bi bilo, međutim mesto u kom je centar je malo, a ljudi nepoverljivi, te je posao gotovo nemoguće naći, tako da se oslanjaju na pomoć rođaka koji su uspeli da pređu u EU.

d 1285

Na balkonu nas je stigao I mrak, a sa njim I komarci kojih u blizini centra ima u rojevima, te je nemoguće razgovarati, bez mlataranja rukama u pokušaju da se zaštiti bar neki deo tela. Ulazimo u zgradu I tu se naše druženje završava.

Ujedno, na izmaku dana, pakujemo stvari I polazimo kući. Više nego išta želimo da se što pre vratimo i sa pažnjom čujemo bar deo priča koje nose ovi ljudi na svom putu azila, priča o ljubavi koja je potrebna da se porodice sačuvaju na okupu, strpljenja i upornosti, da se i posle svega nastavi dalje, ka nekoliko preostalih stepenika do godinama željenog cilja.

Izvor: 

LogBook:Serbistan

“Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Jačanje medijske slobode u Srbiji” koji finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u tekstu predstavljaju stavove autora i ne oslikavaju stavove EU”.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

clear formSubmit