image

 

U Srbiji sam tek 2 meseca. To i nije neki veliki vremenski period s obzirom na to da putujem već 3 godine. Pre dolaska u Srbiju nisam znao mnogo o vašoj zemlji, ali sam tokom ovog kratkog vremenskog perioda imao priliku da upoznam ljude koji su me pogledali i pružili ruku kada mi je bilo najpotrebnije. To je nešto što se ne zaboravlja…

Moja priča počinje u Asmeri, glavnom gradu Eritreje. Oca nikada nisam upoznao. Poginuo je 1998. godine, iste godine kada sam se došao na ovaj svet. Za 2 godine krvavog sukoba sa Etiopijom izginulo je na hiljade ljudi. Majka se ubrzo nakon rata ponovo udala i naša porodica se proširila. Dobio sam očuha, a ubrzo potom i sestru. Očuh je bio vojnik, kao što je i moj otac nekada bio. Dopadao mi se, bar u početku. Međutim, ubrzo nakon sestrinog rođenja stvari su krenule da se menjaju.

Često sam gledao i slušao svađe između njega i majke, koje su se uglavnom završavale majčinim plačom. Sećam se da sam često jastukom pokrivao glavu kako bih prigušio sve te zvukove. Nisam znao kako da joj pomognem. Mislio sam da ću je zaštititi ako se budem ponašao uzorno, dobro učio i pomagao joj oko sestre, kako makar zbog mene ne bi imala problema. Ja sam u tom periodu dobro prolazio.

Ponekad bi me samo prostrelio pogledom i podviknuo, kada nisam radio nešto onako kao što je on želeo, što bi bilo dovoljno da se skamenim, a takva reakcija nikako nije bila dobra za budućeg vojnika, kako me je često zvao. Kao odgovor na takve moje reakcije vremenom sam počeo da dobijam ćuške i šamare, a zatim su krenula i udaranja pesnicama, nogama ili bilo kojim predmetom koji bi se u momentu njegovog besa našao u blizini. Budući vojnik je morao da zna šta su red i disciplina i da ima čelični karakter. S vremena na vreme bi pomenuo i kako je njegov otac njega vaspitavao u takvom duhu. Ćutao sam, gutao. Sve zbog majke. Kada legnem u krevet i zatvorim oči osećao sam užasan nemir zbog kojeg nisam mogao da spavam.

Gušila me bespomoćnost u kojoj sam se nalazio. Majka je pokušavala da me uteši rečima da će biti bolje, ali ja sam znao da neće. Ništa nije moglo da bude bolje sve dok je on sa nama. Ljudi u školi su me viđali u raznim izdanjima, plavog i modrog, ali niko nije reagovao. Povremeno bi me poslali ranije kući, što je za mene značilo da ću možda sutra doći još modriji. Oni to nisu znali, odnosno nisu želeli da znaju. Ipak smo živeli u državi gde je bolje okrenuti glavu nego reagovati, ma koliko strašne bile stvari koje su se događale. Reakcija je mogla da znači da će neko iz pozicije neragujućeg i sam doći u poziciju žrtve, što niko nije želeo.

Mnogi ljudi su nestajali bez traga ili bili maltretirani u zatvorima samo zato što su reagovali. Kada sam napunio 14 godina saopšteno mi je da ću za nekih godinu dana biti poslat u vojni kamp SAWA, koji se nalazi na granici sa Sudanom, kako bih završio svoje školovanje. Znao sam da nemam mnogo vremena. Morao sam da odem ili da prihvatim svoj kraj. O tom vojnom kampu sam čuo razne priče, mnogi koji su otišli tamo se nikada nisu vratili.

Pomisao na smrt me nije plašila. Zgrožavao sam se od pomisli da ću da postanem kao onaj koji me mučio celoga života, a odlazak tamo se savršeno uklapao u plan koji je osmislio za mene. Razgovarao sam sa majkom. Moj odlazak bi verovatno značio smrt za sestru i nju tako da sam morao da ih ubedim da krenemo zajedno, bar do nekog dela. Pristala je i počela krišom da prodaje sve vredno što je imala. Ostatak para smo pozajmili. Uspeli smo da sakupimo dovoljno da platimo krijumčaru da nas odvede do izbegličkog kampa Šimelbe u Etiopiji.

Da bismo iskoristili šansu koja nam se ukazala, možda i jedinu koju smo imali, sačekali trenutak kada očuh nije bio kod kuće. Nismo poneli ništa od stvari. Što kasnije shvati da smo otišli bilo je bolje za nas. Samo smo se ukrcali u kamion i krenuli. Sa nama su bila još jedna žena i muškarac i gomila džakova. Toliko da nismo mogli da dišemo. Ne znam kada smo prešli granicu, nije bilo ni bitno. Ono što jeste bilo bitno jeste da smo otišli pa makar i u smrt. U izbeglički kamp Šimelbe smo stigli rano ujutro. Ostatak dana smo čekali da dobijemo smeštaj. Sada kada pomislim na to mesto obuzme me tuga, pogotovo što sam tamo ostavio majku i sestru. Tamo sam upoznao mladiće mojih godina i sličnih priča. Povezivala nas je želja za slobodom i nekim boljim životom. Oni su bili rešeni da stignu do Evrope i to mi je bila primamljiva ideja. Majka se u početku bunila, ali nije mogla da mi brani.

Uspeli smo da dođemo do Sudana, a odatle uz pomoć lažnih dokumenata avionom do Turske. S obzirom da je većina nas bila bez para, dogovor je bio da u Turskoj radimo kako bi otplatili deo puta koji smo prešli. Ideje o slobodi kojima sam u jednom trenutku dopustio sebi da se zanesem su pale u vodu. Bili smo robovi. Radili smo najteže poslove. Mene je dopala građevina. Radio sam po suncu, kiši i snegu. Predaha nije bilo. U nekim momentima sam zaboravljao zašto sam uopšte krenuo dalje. Ekipa sa kojom sam krenuo se raspadala. Kako bi ko otplatio dug nastavljao je dalje. I ja sam sve više osećao potrebu da nastavim. Morao sam da pronađem mesto gde ću se osećati kao čovek. Tako me je put preko Grčke i Makedonije doveo u Srbiju.

Sa svojih 17 godina nemam utisak da preživljavam jedan život, već bar 3-4 života. Umirao sam i rađao se. Nove nade za boljom budućnošću vraćale su me u život. Ništa drugo za šta bih mogao da se uhvatim osim toga nisam imao. A one su bile poput vazduha. Pomisao na stari život mi izgleda tako daleko. Ne znam kuda ću dalje. Trenutno sam i bez para. Pitam se i da li ću ikada uspeti da se smirim negde. Imam hiljadu pitanja bez odgovora koja mi lebde nad glavom. Ovde sam posle dužeg vremena pronašao mir, ali ne znam koliko će to da traje. Jedina stvar koju znam jeste da moram da ispunim obećanje da nikada ne odustajem koje sam dao majci one večeri kada smo se rastali. Ne znam da li ću imati dovoljno snage da je ne izneverim.

 

 

Ova priča deo je serijala “Azilne priče” čiji je autor Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) koji je ispovesti prikupio kroz neposredan pravni i psihisocijalni rad sa tražiocima azila i migrantima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

clear formSubmit