IMG_4712

Jedna scena mi non-stop lebdi pred očima. Najmanji zvuk budi sećanje na nju, tako živo da se nekada zapitam da li se ikada završila. U trenutku se sav preznojim, srce krene ubzano da mi lupa, borim se za dah.. Bio je sumrak kada smo moj prijatelj i ja krenuli sa još 15 osoba, među kojima je bilo i žena i dece, u prelazak iranske granice. Bio sam svestan rizika, ali rizik mi je bio i da ostanem u Avganistanu. Imam 16 godina i budućnost koja me je čekala u zemlji u kojoj sam rođen nije bila svetla, tako da sam imao samo jednu mogućnost – da odem što dalje i moj izbor je pao na Švedsku gde mi živi stric. Majka i mlađi brat i sestra su ostali, a otac je pre par godina nastradao u jednom od bombaških napada. Bio je to težak period za sve nas.

Nadao sam se da će prelazak granice biti brz, jer nam je tako i krijumčar obećao. Ali, kako smo krenuli, stvari su počele da se izmiču kontroli. Jedna od žena iz grupe je uganula nogu i značajno nas usporila. Međutim, ono što nas je čekalo bilo je mnogo gore. Prvo sam čuo prigušen zvuk, neko odzvanjanje koje je izgledalo daleko, a onda sam ugledao jednog dečka mojih godina koji je pao na kolena i vrisnuo od bola. Refleksno sam legao na zemlju, oko mene su se čuli vrisci ljudi. Prijatelj sa kojim sam krenuo više nije bio pored mene, u svoj toj pometnji koja je nastala smo se razdvojili, a da to nisam ni primetio. Imao sam utisak kao da sam se odvojio od tela. Opraštao sam se sa životom. Čudan je to osećaj. Na trenutke sam pomišljao i da sam već umro, ali i dalje sam čuo glasove, a onda i osetio da me neko povlači za leđa. Jedan čovek srednjih godina mi je rekao da moramo da nastavimo da se krećemo ako želimo da pređemo granicu. Ni sam ne znam kako sam ustao. Ostatka te noći se sećam kao kroz maglu. Više se i ne sećam kako, ali u nekom trenutku su nam rekli da smo prešli granicu. Posle sam saznao da su te noći 3 osobe izgubile život, jedna od njih je bio i dečko čiji vrisak sam čuo. Moj prijatelj nije uspeo da pređe granicu, ali kaže da čeka novu priliku. Ne želi da odustane.

Nakon te noći ostatak puta mi je izgledao mnogo lakši, iako je bilo još teških momenata, ali nijedan ne može da se poredi sa onim što sam tada preživeo. Iz Irana sam prešao u Tursku, odakle sam preko Grčke i Makedonije došao do Srbije.

Moj put još uvek traje, ali sada se osećam sigurno. Ovde sam upoznao dosta finih ljudi spremnih da mi pomognu i saslušaju me. To mi dosta znači. Švedska koja mi se ranije činila kao da je na drugom kraju sveta mi sada izgleda tako blizu. Voleo bih jednog dana, kada za mene dođe neko lepše vreme da opet posetim Srbiju.

 

Ova priča deo je serijala “Azilne priče” čiji je autor Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) koji je ispovesti prikupio kroz neposredan pravni i psihisocijalni rad sa tražiocima azila i migrantima.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

clear formSubmit