IMG_4757

U Istanbulu sam boravio skoro godinu dana pre nego što sam sakupio dovoljno para da krenem dalje. Krijumčari su nam potvrdili vreme polaska i želeo sam da verujem da će se ovoga puta to zaista i desiti. Iskustvo koje sam do tada imao sa njima nije bilo baš najbolje, ali sada sam se bolje raspitao. Nisam smeo da rizikujem. Kada sam krenuo iz Gane, imao sam pred sobom jedan cilj – da dođem do Danske i sada sam napokon imao mogućnost da se pomerim sa mrtve tačke na kojoj sam bio zaglavljen.

Sa krijumčarem sam se našao u kasnim večernjim satima na periferiji Istanbula. Pored mene, na mestu nalaženja je bilo još petnaestak ljudi, pretežno iz Sirije. Među njima je bilo i dvoje dece. Zatim se pojavio i drugi čovek sa kombijem koji je trebalo da nas preveze do reke Evros. Zbili smo se u kombi i naš put je otpočeo. Osećao sam mučninu. Vazduh u kombiju je bio težak i jedva sam uspevao da dođem do daha. Prozora nije bilo. Kroz glavu mi je prolazilo mnoštvo misli – da li ću izdržati put, šta ako nešto pođe naopako, šta ako nas uhvati policija… U nekom trenutku mi je došao san. Probudilo me je komešanje ljudi. Čovek koji nas je vozio je rekao da nas nekih sat vremena pešačenja deli od reke gde će nas čekati gumeni čamac.

Noćni vazduh mi je pomogao da dođem k sebi. Bilo je hladano i počela je da pada sitna kiša. Stigli smo do reke gde nas je čekao čamac na koji je po mojoj proceni moglo da stane između 10 i 12 ljudi, a nas je bilo 16. Progutao sam knedlu. Nije bilo vreme za odustajanje. Išao sam na sve ili ništa. To je bila prilika da se domognem Evrope i nisam smeo da je propustim.

Usledilo je tročasovno putovanje koje je bilo podjednako mučno kao i vožnja kombijem, samo što je sada postojao rizik da neko od nas upadne u vodu i udavi se. Bukvalno smo stajali jedni na drugima. Krijumčar nas je ubeđivao kako ne treba da se plašimo grčke policije i da njima nije u cilju da nas deportuju, već da nas registruju i tako nastave da uzimaju novac od Evropske unije. U nekom momentu se pojavio policijski čamac, koji je kružio oko nas. Jednog čoveka je propeler broda udario u glavu. Ljudi su kao sumanuti počeli da uskaču u vodu. I ja sam uskočio bez mnogo razmišljanja. Bili smo blizu obale tako da sam uspeo da izbegnem potencijalno davljenje. Zajedno sa 3 mladića iz Avganistana, koji su imali oko 15-16 godina, kao i ja, sam se sakrio u žbunju.

Tu smo proveli oko 2 sata. Počelo je da sviće i krenuli smo ka malom farmerskom selu Nea Visa za koji nam je krijumčar dao instrukcije kako da ga nađemo. Tu je trebalo da hvatamo voz za Atinu. Bio sam u Evropi, ali nekako još uvek nisam imao taj osećaj. Polu promrzli smo stajali na železničkoj stanici, odeća nam se sporo sušila. Bilo je oko 7 sati. Voz za Atinu je došao tek oko 10. Nakon dolaska u Atinu kontaktirao sam jednog prijatelja kog sam upoznao tokom boravka u Istanbulu. Zvao se Moses i isto je bio iz Gane, ali njegov put je trajao duplo duže. U Atini je boravio već 4 meseca, ali nije želeo još dugo da se zadržava. Posla nije bilo, a Atinjani baš i nisu bili prijemčivi za strance. Ljudi koji dolaze iz Afike su imali još više problema jer su se razlikovali i po boji kože. Napadi i vređanja su bili uobičajena stvar, a policija je bila gluva i slepa na to. Primio me je u svoj stan koji je delio sa još sedmoricom ljudi koji su poput nas krenuli u potragu za boljim životom.

Planirali smo zajedno da nastavimo put. Pronašli smo krijumčara sa kojim smo se dogovorili da nas dovede do Mađarske. Krenuli smo vozom od Atine do Soluna. Tu nas je sačekao čovek koji nas je prebacio kolima do jedne izolovane kuće gde je pored nas na malom prostoru bilo smešteno između 20 do 30 osoba. Svako je čekao svoj red da krene dalje.

Uslovi u kojima smo bili smešteni su bili ponižavajući, ali drugog izbora nije bilo. Posle 4 dana smo dobili zeleno svetlo da krenemo dalje. Kombijem smo prebačeni do jednog malog mesta čije se ime nisam ni potrudio da zapamtim i čekali smo da padne noć kako bi krenuli ka Makedoniji.

Prelazak granice je trajao 5 dana. Kretali smo se noću, a danju smo odmarali. Posustajao sam, ali me Moses hrabrio da nastavim dalje. Uspeli smo da pređemo i makedonsku granicu. Scenario je bio isti kao u Grčkoj – kombi, izolivana kuća sa neljudskim uslovima, pa opet kombi i dani pešačenja, ili bolje da kažem noći. Tako smo došli i do Srbije. Bio sam iscrpljen. Moses je predložio da se ovde odvojimo od grupe i pronađemo taksi koji bi nas odvezao do Beograda, odakle bi opet kontaktirali krijumčara i dogovorili se za sledeće korake. Tako smo i uradili.

U Beogradu nas je na autobuskoj stanici legitimisala policija. S obzirom na to da nismo imali adekvatna dokumenta, ja sam kao maloletnik ostao u kampu u Beogradu, gde se smeštaju maloletnici poput mene, a Moses je prebačen u kamp u Banji Koviljači u koji ću uskoro i ja da pređem. Trenutno smo na čekanju. Boravak u Srbiji koristim da se malo priberem i pripremim za nastavak puta. Osećam da sam sve bliže cilju. Nadam se da će ostatak puta biti lakši, a da je ono najteže ostalo iza mene.

 

 

Ova priča deo je serijala “Azilne priče” čiji je autor Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) koji je ispovesti prikupio kroz neposredan pravni i psihisocijalni rad sa tražiocima azila i migrantima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

clear formSubmit